ГОРАН КИКОВИЋ, '' ОСНОВНА ШКОЛА ДОЊА РЖАНИЦА КОД БЕРАНА-ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ''

                  ОСНОВНА ШКОЛА ДОЊА РЖАНИЦА КОД БЕРАНА 

У Љетопису Основне школе  Доња Ржаница, који се налази у архиви ове школе пише:

''Село Доња Ржаница лежи на десној обали ријеке Лима. Његово подручје окружују брда: Рашћа, Пријека брда, Заруђе и Главица.Кроз њега пролази својим доњим током Калударска ријека и дијели га на два неједнака дијела. Ово село броји стотине и десетине од свог постанка и развоја.

У првој половини 20. вијека село је било доста мало. Његови становници долазе са разних страна и насељавају га. Неки од становника воде поријекло од некадашњих племена Старе Црне Горе: Братоножића, Љеворечана, Горњовасојевића и др. По свом националном опредјељењу у њему живе Црногорци православне вјере. Других вјероисповјести и нема. У свом постанку па до данас ово село је много доживјело. Броји многе догађаје из своје ратне историје. И ако је по броју становника некада било мало, многи становници су учествовали у бојевима за слободу. У бојевима са Турцима многи су уч ствовали у биткама код Скадра, Куманова, Брегалници, и другим мјестима борећи се за слободу своју, и других југословенских народа. Становници овог села поносни су својим селом. Живјећи у подручју Динарског система, а у средини, гдје није било комуникације и фабрика, бавили су се пољопривредом. У недостатку зиратне земље многи су крчилу шумске гуштаре да би добили што више простора за обраду. Од усјева гајили су на првом мјесту кукуруз а затим и остале житарице само у мањим површинама пшеницу, раж, јечам, хељду и овас. Кроз историју оскудица у храни натјеривала је ове становнике да чешће набављају жито у Метохију и да га догоне у своје село.

            У предратној Југославији живот је био горак. Сељак је из дана у дан пропадао. Многи су били присиљени да као радна снага иду код сеоских газда да раде за дневницу. У газдилуку истицали су се Ружица Чукић, Михаило Дабетић и други.

Према предању радило се од ''јутра до сјутра''. За 2 кг. кукурузног непросијаног брашна радио је надничар 16 часова да би нахранио жену и дјецу не кукурузним хљебом, него кашом помијешаном са копривама. Сем ратарства најважнија грана пољопривреде било је сточарство.

Сељаку је стока давала све. У недостатку хране трошио је млијечне производе и месо. Од стоке некада се највише држала овца што није ни чудо, јер је ово подручје оштре планинске климе, гдје је становништву потребно топло одијело и кожуси. Држали су и другу врсту стоке као на примјер козе и говеда. Према сјећању, послије оваца по броју је било највише коза. Козе су зими и љети тјеране у шуму гдје су чобани тесали шумске младице  и тако са козама уништавали шумски фонд који је био некад богат. Од воћа је гајена: јабука, крушка, шљова а ређе орах и дуња. Воћарство се ни дан данас не може отрести примитивизма, јер га поједини данас гајене на стари начин. У последње вријеме послије другог светског рата, поклања се већа пажња воћарству. У кооперацији са земљорадничком задругом набављају се боље сорте јабуке, крушке, шљиве и других воћака. Плодови од воћа су слабо кори- штен иза исхрану као сушено воће а више за камину за печење ракије. У селу се и данас може видјети у берби воћа како понеки сељаци пеку пекмез као и суше моловљено воће. Пчеларство се слабије развијало. Скоро никако. Понеко је имао пар кошница и то је било све. Шумски комплекси су послије беговата подијељени  појединим племенима, док су неки становници остали ниједног дрвета.

Имаоци својих појева–црногоричног и бјелогоричног дрвећа, експлоатисали су шуму на тај начин што су сјечена дрвећа у виду греда, балвана и продавали трговцима и накупцима за јевтине паре, тек толико да би прехранили и себе и своју породицу.

 Пошто је ово село живјело правим сеоским животом без неке наро- чито просвјећености становништва сем четири разреда основне школе, а већина становника је било неписмено није ни чудо што су становници вјеровали у моћ надприродних чуда – виле, вјештице и вукодлаци. Религија је од свог коријена до данас оставила дубоке трагове у срцима ових сељака старијих преко 40 година. У селу није било читаонице, те није ни чудо што су се поједини становници ријетко довијали да набаве неки роман или приповјетку сем школског уџбеника. Са великом љубављу читане су антологије јуначких пјесама епског стила. Било је читања и лирских обичајних пјесама. Од друштвених игара у прошлости понегдје су неке групице играле карте а за вријеме дугих зимских ноћи игране су козе или прстен и тако досађивали дуге зимске ноћи.

Године 1941., 13. јула, букнуо је опште народни устанак у овом крају и становници су у заједници са становницима нашег краја дигли се против И- талијана у граду Беранама. За два љетња дана Италијани су савладани а ци-јело наоружање припало је устаницима. У међувремену, да би се угушио ус-танак у Беранама, италијанске јединице надиру од Пећи преко Мургаша и Смиљевице,како би пружили помоћ Италијанима у Беранама.

Многи људи из овог села опијени успјехом устанка, хитају у сусрет италијансим јединицама гдје долази до битке на Мургашу, Смиљевици и дру-гим висовима. У овим борбама гину виђенији људи нашег села Суро Гудо вић и Илија Бакић. Рањен је тада Мираш Коматина. На овим висовима под вели-ком силом Италијана и Шиптара устаници су се повукли, а њихове породи- це склоњене су у збјегу у планини Јеловици звано Коњско.

Цијели становници овог села са селом Ровца бјежали су преко Лима у планини Коњско. Кад су италијанске трупе поново заузеле Беране, настало је расуло међу устаницима.''

Изградњом фабрике Целулозе и папира на Рудешу, као и отварањем рудника угља у Будимљи,насеље се ширило сваким даном. Људи из околних села, везани за фабрику и друге службе у граду, досељавају се у Доњу Ржаницу. У новије вријеме највише се досељавају Шекуларци. Село из дана у дан расте. Са повећањем становништва повећава се потреба за школом модернијег типа као и друге потребе које су потребне селу – питка вода, струја, отварање путева и јазова за наводњавање.

Истовремено са отварањем школа, учитељи су развијали разне форме рада на организованом народном просвјећивању. Те обавезе им нијесу  наметане, али су они осјећали, без обзира на степен друштвеног развоја, да народ треба освјешћивати и извлачити из учмалости и заосталости. Што је средина била заосталија, то су учитељи морали улагати веће напоре. Отуда су школски надзорници, а и други просвјетни органи, у својим извјештајима увијек  регистровали колико се учитељи ангажују у овим активностима и то узимали као важан елеменат при оцјењивању просвјетног радника. 

 

И документа о овој школи, која је сакупио Душан Вулетић, говоре сљедеће:

У једном, сачуваном у Цетињском државном архиву, који цитира Милутин Стојовић у ''Просвјетном раду'' од 1. маја 1972. године. а у коме се говори о прекограничним, беранским и бихорским школама до 1912. године, наилазимо на сигуран траг, који потврђује када је настала основна школа у Доњој Ржаници. У документу се каже, како Стојовић наводи, да је ондашњи доњоржанички муктар Вукота Коматина, са још 12 Ржаничана, међу којима и два Муслимана, поднио молбу Лакићу Војводићу у Андријевци 22.08.1899. године за отварање школе. Замолили су да се војвода Лакић заузме код црногорске Владе да им се омогући отварање школе у Доњој Ржаници. Образложавајући свој приједлог они истичу да им је школа у Ђурђевим Ступовима сувише далека, а и мост преко Лима сувише слаб, па се плаше за дјецу. Такође, истичу и то да ђаке нападају турска дјеца приликом пролажења кроз предграђе Берана - Хареме.

У молби муктар Коматина и остали потписници истичу да је Доња Ржаница најподеснија за школу у овом крају, пошто се налази на средини између неколико селâ (Луге, Ровца, Загорје, Калудра), те би она служила и њима. Из ове молбе интересантан је податак колико је које од ових села имало домова. За Доњу Ржаницу се наводи да је имала 100, Загорје 40, Луге 30, Ровца 35 и Калудра 80 кућа.

На крају у молби се каже да ће школу редовно похађати 100 ђака. И војвода

Лакић Војводић је ову молбу послао Главном школском надзорништву на Цетињу, уз своју препоруку да је треба усвојити.

Школа је 1899/90 заиста отворена и Ђорђије Бојовић, учитељ школе у Ђурђевим Ступовима и тадашњи надзорник беранских школа, пише Главном школском надзорнику 30. октобра исте године: " Новоотворена школа у Доњој Ржаници чујем да је отпочела рад".

 

 

         Прва зграда направљена је за 48 сати на мјесту званом Чаир. То је била једна невелика брвнара, купљена у Ријеци Марсенића од Вука Раке- тића, а каква је била најбоље се види из једног извјештаја њеног првог учитеља Мираша Дабетића, послатог Главном школском надзорнику на Цетињу, 28. фебруара 1901. године. У извјештају се, поред осталог, каже: "Ова школа је први пут отворена 1899. године. Ту је тада посађена једна стара брвнара насред пољане и нема ничега што би ту приличило том имену. Школа нема

таваницу, ни патоса, ни клупа, ни прозора, нити игде ичега што том имену припада. Могу сигурно рећи: да јадније школе нема у данашње доба на лицу земље...".

 

Ово село имало је срећу што је за првог учитеља добило Мираша Дабетића, родом из истог мјеста, који је као ђак Загребачке учитељске школе био не само веома стручан за свој учитељски посао, већ и са ширим образовањем и културом, човјек напредних схватања, пасионирани природњак, који је на један свој начин, помало сиров, и можда за оно вријеме сувише директан, усађивао дјеци материјалистички поглед на свијет, колико се могло с обзиром на узраст. Исто тако Дабетић је поку- шавао да утиче и на средину у којој је живио. Народ га је поштовао и пре- причавао разговоре с њим, памтећи његове духовите изјаве против заосталости и незнања сваке врсте.

 

Мираш Дабетић (1875-1928)

(први учитељ Основне школе у Доњој Ржаници )

 

            Мираш Дабетић је од Црне Горе званично постављење добио послије годину дана рада у новоотвореној школи. Докуменат носи датум 12. октобар 1900. године. Он гласи:

 

"Господину Мирашу М. Дабетићу, учитељу, Доња Ржаница

Доставио сам главном надзорнику основних школа Г. Ђуру Поповићу на Цетињу о вашој плати, као и уложио вашу доставу, те на основу мога извешћа и ваше доставе, јавља ми да вам је одређена плата као учитељу прве класе в.ф. 360 од којих Вам ће се одбити 50 форинти по- што си учитељ на својој кући, а остаје ти сталне плате 310 фиор.

Оволико ради вашега знања.

Андријевица, 25. окт 1900         поздрављам В. Лакић''

 

Послије двије године, тј. 1902., у ову школу долази још један учитељ са завршеном Призренском богословско-учитељском школом. То је Петар Дубљевић, родом из Бјепопавлића, који се неко вријеме задржао на учитељском послу на турској територији.

Ова школа је 1904. године реновирана и служила је, како до тада тако и касније и за ђаке из неколико околних села: Луге, Загорје, Навотину и Ровца. Иначе, до 1901/2. године овдје су учили и ђаци из Калудре, а те године и ово село добија школу.

Из цитираног документа,. који је сачуван са осталим службеним документима у Дабетићевој породици о постављењу првог учитеља, види се да је школа припадала Црној Гори и да ју је она издржавала, без обзира што је ово била турска територија. Никакви притисци туђинских власти нијесу могли спријечити овај народ да се мање или више отворено не везује за Црну Гору.

Познато је да је школско надзорништво из Цетиња тајно слало повремено свога инспектора - ревизора да обиђе ову, а и по коју другу основну школу у беранском. односно заграничном крају. У Доњу Ржаницу долазио је, на примјер. у инспекцију Стево Чутурило, из Цетиња. Прве године рада ове школе није било више од 50 ђака, али већ послије годину дана бшто их је и више од 80, тако да су радила по два учитеља. Већина ђака прве три-четири године били су одрасли момци, међу којима је било и ожењених. Но, то је био случај и у ондашњим другим беранским школама на турској територији.

Са турским властима морала се водити лукава игра и користити сва средства, не би ли се дозволилио какав такав рад школе. Морало се ласкати, подмићивати, крити везе које су одржаване час са Србијом час са Црном Гором.

Ево још једног документа који сликовито расвјетљава ондашње прилике у овој школи, а слична ситуација је била и у другима у овом крају.

У "Цариградском гласнику" бр. 16 из 1904. године Иван А. Чукић, учитељ, објавио је чланак у коме говори о Доњоржаничкој школи. Он, поред осталог, каже:

"Ево већ пета година од како је у овом селу отворена српска школа и од како у њој многи српчићи славе првог српског просветитеља Св.Саву...

Миралај Хамди бег испратио је прошле године два мајстора који су ову школску зграду из основа поправили. Нека му је велика хвала, а такође и Зејнел бегу који приложи 275 гроша преко свога опуномоћеника Асан ефендије на име помоћи сиромашним ђацима својих чифчија...

Пошто у селу нема цркве то се народ на Светог Саву ујутру рано, искупио у школи гдје одржасмо јутрење. Обред су обавили поп Максим Поповић и поп Ново Недић...".

            Даље се у чланку каже:

"Пред многобројним народом из 6 села говорили су и то г. Мираш о чувању здравља, а потписати "Шта је темељ народности"... За све уредно весеље нека је хвала г. Мирашу, месном надзорнику Сави Чукићу, а особити мухтарима: Симону Чукићу, Милићу Аковићу и Нову Томовићу..."

''Основна школа у овом селу први пут је отворена школске 1899/1900. године. Прије отварања школе у овом селу, омладинци који су жељели да науче основну писменост, ишли су у Основну школу, код Манастира Ђурђеви Ступови, тада једина школа у срезу Беранском.

 

 

У љетопису ове школе и њеном развојном путу између осталог пише:

''Са постанком и развојем села постојала је и школа. То је била школска зграда направљена од брвана а покривена шиндром као и остале сеоске куће. Мјесто школе у селу било је на ледини на крају села звано Чаир''.

У току Другог свјетског рата школска зграда је изгорела тако да се од 1944. године морало наставити са радом у приватним кућама, док није адаптирана бивша зграда сељачке радне задруге, која је служила за задружни магацин. Од  1962/3. године школа је постала сабирна осмогодишња школа односно матична за неколико околних четвороразредних. То су биле школе у селима: Калудра, Ровца, Загорје и Марсенића Ри-јека.

Та предратна школа касније је кроз друге школе дала много стручњака. Бројни су правници, судије, љекари, професори, учитељи и официри од оних који су завршили школу у Доњој Ржаници. Многи су данас живи, а многи су умрли или погинули у рату.

            Из књиге Горана Киковића, професора историје, ''Развој просвјете и школства у Доњим Васојевићима (са посебним освртом на основне школе у Доњој Ржаници, Калудри, Загорју, Ровцима и Ријеци марсенића)'' која је објављена 2008. године.